Kosovo – alternativna rešenja za sever

Iako je na severu Kosova u poslednje vreme bilo relativno mirno, sa iznimkom nekoliko manjih incidenata, prisutna je sumnja da se ova situacija može održati bez daljiih sputavanja i mogućeg političkog rešenja zasnovanog na jednom od dve alternative – specijalnoj autonomiji za sever ili podeli.

Autor Gerard Gallucci

Uprkos nizu manjih incidenata, na severu Kosova je u poslednje vreme mirno. Izgleda da su lokalni Srbi ostvarili dogovor sa Beogradom o novoj opozicionističkoj vlasti u Severnoj Mitrovici, kao i da je novi šefi EULEKS-a ostavio po strani sve planove za primenu sile s ciljem izmene statusa quo na severu. I generalni sekretar Ban Ki-mun je u Savetu bezbednosti potvrdio da uloga UN na Kosovu ostaje značajna, uprkos kritikama kosovskih Albanaca. Albanci nastavljaju da malim koracima krče put ka severu – stacioniranjem svoje Specijalne policije tamo gde je to moguće u severnoj Mitrovici, kako bi imali priliku da uznemiravaju lokalne Srbe koji prolaze kroz taj deo, i kako bi se oni sami pripremili za još jednu sezonu jednostrane izgradnje naselja u blizini srpskih oblasti. Ali uzevši u obzir pažnju koja će na dan opštih izbora 12. decembra biti južno od Ibra, te dolazak novogodišnjih praznika i hladnog zimskog vremena, relativni mir na severu bi mogao da se održi i u narednih nekoliko meseci.

Takođe, svi čekaju početak takozvanih pregovora između Beograda i Prištine, kako je navedeno u Generalnoj skupštini UN u septembru prošle godine. “Takozvanih”, jer uopšte nije jasno o čemu će dve strane moći da pričaju, a još manje da pregovaraju, obzirom na fundamentalne razlike po pitanju statusa Kosova. Postoji i značajna razlika o tome kako svaka od strana zapravo vidi ove razgovore. Zemlje Kvinte koje podržavaju nezavisnost Kosova – SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija – očekuju da će ovi razgovori biti prilika kada će Srbija konačno, na jedan ili drugi način, prihvatiti realnost nezavisnosti Kosova. Petorka očekuje od Beograda da pristane na uspostavljanje kosovske carine i sudova na severu. Predsednik Tadić bi želeo da udovolji zemljama Petorke, ali i da održi približavanje Srbije Evropskoj uniji na pravom putu. No, politički, on ne može da prihvati nikakav sporazum koji bi ostavio utisak da se njime priznaje nezavisnost Prištine ili njena vlast na severu. Za Tadića je „spremnost” Srbije za razgovore pre svega način da kupi vreme, dok Albanci imaju na raspolaganju nastupajuće izbore i novogodišnje praznike. Osim toga, Srbija može da zatraži da se diskusija preusmeri na teme o kojima bi se dve strane mogle usaglasiti – nestala lica, kao jedno – ili iscrtavanje statusno neutralnih stavova o “tehničkim pitanjima” – kao što su sudovi – koje Albanci neće prihvatiti (osim ako ne budu pritisnuti od strane Kvinte). Tadić se može ponadati da će, u međuvremenu, on imati malo više sreće i da će ga EU nagraditi za poštenu igru.

U nekom trenutku, suprotna očekivanja od “pregovora” bi ponovo mogla da dovedu do zastoja. Ali, ako pravi pregovori zaista otpočnu, onda će pitanje severa iziskivati rešenje. Ako se želi izbeći zamrznuti konflikt na severu – a ostavljajući po strani mogućnost osvajanja severa primenom sile ili predaju Srba Prištini – biće potrebno odabrati jednu od dve alternative: specijalnu autonomiju za sever (neki oblik Ahtisaari-Plus sporazuma) ili podelu (podešavanje granice sa Srbijom do reke Ibra).

Povećani stepen autonomije za sever unutar Kosova moglo bi biti elegantnije rešenje. Ali zašto isključiti podelu? To je konstantan refren Balkanista koji zagovaraju nezavisnost da bi podela Kosova bila loš presedan za druga mesta na Balkanu. No, ne može se osporiti da je nezavisnost Kosova – bez obzira da li se ista posmatra kao nešto dobro ili ne – zapravo etnička podela Srbije. Presedan već postoji. Osim toga, uopšte nije jasno zašto je razbijanje države duž etničkih granica loša stvar. Tamo gde je došlo do unutrašnjeg sukoba po etničkoj liniji, najbolje je omogućiti ljudima koji žele da žive u svojoj “nacionalnoj” zajednici prostor da to i urade. Neke od tih zajednica se mogu smatrati isuviše malima da bi bile samo-održive. U nekim mestima, grupe mogu biti toliko izmešane da jednostavno odvajanje nije moguće. Ali ovo su praktična, a ne principijelna pitanja. Tamo gde je moguće razdvojiti narod i gde narod želi da bude razdvojen, zašto im to i ne dozvoliti? Tamo gde odvajanje nije realno, možda je bolje za međunarodnu zajednicu da pruži neophodnu podršku za nametanje režima podeljene vlasti sa manjinskim pravima. To je ono što Ahtisaarijev plan predviđa za Kosovo i moglo bi biti uspešno za oblast južno od Ibra, gde su Srbi okruženi Albancima. Ali na severu, Srbi žive kao da su deo Srbije. Iscrtavanje granica na Ibru bilo bi prirodna mogućnost.

Međunarodni sponzori Prištine će morati da odluče koji ishod im odgovara – autonomija severa u okviru Kosova ili podela – i potom prisiliti Albance da ga prihvate. (Albanci će nastojati da zadrže sve, dok god to mogu.) Čini se da je alternativa trenutno zamrznuti konflikt i nastavak međunarodnog prisustva na Kosovu za još neko vreme. Ali, može li se mir održati na severu bez stalnih sputavanja i mogućeg političkog rešenja?

Džerard M. Galuči je bivši američki diplomata i predstavnik mirovnih snaga UN-a. Delovao je kao deo američkih napora za rešavanjem sukoba u Angoli, Južnoj Africi i Sudanu, te kao direktor Inter-američkih poslova Nacionalnog saveta za bezbednost. G-din Galuči je takođe član Savetodavnog odbora fonda TransConflict. Služio je kao Regionalni predstavnik UN-a u Mitrovici, na Kosovu, od jula 2005. do oktobra 2008. Viđenja iskazana u ovom tekstu su u potpunosti lična i ne predstavljaju stav bilo koje organizacije. Analize gospodina Galučija o aktuelnim dešavanjima na Kosovu i drugim mestima možete pročitati na http://outsidewalls.blogspot.com

If you are interested in supporting the work of TransConflict, please click here.

To keep up-to-date with the work of TransConflict, please click here.

Email