Kosovo – deklaracija o zavisnosti?

Kosovska Deklaracija nezavisnosti predstavlja neuspeh međunarodne zajednice da deluje izvan politike moći, pokušavajući da realpolitiku predstavi kao međunarodno pravo.

Autori Erik Grynavsky i Harris Mylonas

U februaru 2008. godine, Kosovo je proglasilo nezavisnost; 22. jula 2010. godine, Međunarodni sud pravde je odlučio da je proglašenje nezavisnosti bilo legalno. U mnogim delovima Zapada, naročito u Vašingtonu, ova je vest dočekana aplauzom. Čitajući Deklaraciju o nezavisnosti Kosova, međutim, nemoguće je ne ostati zadivljen nad sposobnošću političara i stručnjaka da je uporede sa američkom deklaracijom. Joe Biden je čak otišao toliko daleko da uporedi premijera Kosova sa George Washington-om.

Na mnogo načina, situacija kolonija je analogna situaciji na Kosovu. Kolonije su se nalazile između uticaja Francuske i Britanije, kao što je Kosovo u procepu između Rusije – zaštitnice Srbije – i Sjedinjenih Država. Ali, kolonije su bili svesne da se slabljenjem njihovih veza sa Britanijom rizikuje podsticanje separatizma širom sveta, kao što bi i kosovska Deklaracija mogla da bude presedan za donošenje takve deklaracije na nekom drugom mestu.

Ipak, način na koji je Amerika proglasila nezavisnost drastično se razlikuje od Kosova. Kosovska Deklaracija je kratka, upućuje na konkretne planove Ujedinjenih nacija o sastavu vlade, te se zahvaljuje NATO-u za pomoć pruženu u prošlosti. Ono što je primetno jeste ono što nedostaje: za razliku od američke Deklaracije o nezavisnosti, ona ne opravdava otcepljenje Kosova.

Potpisnici američke Deklaracije, svesni opasnosti koju bi secesija prouzrokovala, objasnili su da “vlade uspostavljene pre dugo vremena ne bi trebalo menjati zbog lakih i prolaznih razloga.” Ali, uzevši u obzir specifične slučajeve zloupotrebe od strane Kralja, kolonije imaju “pravo, odnosno, njihova je dužnost da zbace takvu vladu i da obezbede novu gardu za svoju buduću bezbednost”. Umesto da opravdaju secesiju pozivom na svoje pravo, kosovska Deklaracija na dosta sveden i legalistički način opravdava poseban status Kosova. Dok američka Deklaracija navodi dvadeset šest specifičnih i neoborivih razloga nezadovoljstva sa Engleskom, kosovska Deklaracija ne navodi nikakve žalbe. Američka deklaracija je smeštena u okvire sofisticirane moralne i političke teorije kako bi se pokazalo da svaki pojedinac može da shvati njene zaključke; kosovska Deklaracija je formulisana na ograničenim legalističkim tvrdnjama osmišljenima s ciljem obezbeđivanja političkog pokrića za zapadne sile koje priznaju Kosovo.

Ovo nisu male razlike. Jefferson je smatrao ispravnim da proglašenje nezavisnosti poziva na savest sveta, podvlačeći slučaj za nezavisnost, definišući ga kroz jednu ubedljivu izjavu: “pristojno uvažavanje mišljenja čovečanstva iziskuje da ono treba da proglase uzroke koji su ih primorali na odvajanje.” Kosovska Deklaracija izbegava debatu, ne čini ubedljivim slučaj za priznavanje Kosova ili davanje podrške nezavisnosti od strane velikih sila, i predstavlja međunarodni sistem u kojem vlada moć, a ne savest. Američka deklaracija je izazvala globalnu debatu oko prava naroda; kosovska Deklaracija je podstakla trivijalne rasprave o ispravnom tumačenju rezolucije Saveta bezbednosti UN.

U svetlu intervencije NATO-a na Balkanu tokom kasnih 1990-tih, podrška SAD-a nezavisnosti Kosova nije nikakvo iznenađenje. Istorijski gledano, Sjedinjene države su tradicionalno podržavale pokrete za samoopredeljenje i nezavisnost kroz de facto priznanja. SAD su podržale francusku Deklaraciju nezavisnosti 1793. godine, grčku – početkom 19. veka, i još mnogo toga – u skladu sa Monroe-ovom doktrinom. Ali ovaj principijelan stav SAD nije potrajao. U prošlom veku, SAD je odbila da prizna de facto države u Centralnoj i Latinskoj Americi s ciljem obeshrabrivanja potencijalnih pobunjenika i delegitimizovanja komunističkih režima. Iz različitih razloga, SAD nisu priznale osvajanja od strane fašističke Italije i Nemačke, kao ni od strane Staljina pre i tokom Drugog svetskog rata. Danas, SAD odbijaju da priznaju Južnu Osetiju i Abhaziju, ali intenzivno podržavaju nezavisnost Kosova. Drugim rečima, principijelna spoljna politika je vremenom pokleknula pred Realpolitikom i pragmatizmom.

1953. godine, predsednik Eisenhower je izjavio da je “Pravo svakog naroda da oblikuje vladavinu i ekonomski sistem po svome izboru je neotuđivo. Pokušaj bilo koje nacije da drugim narodima diktira njihov oblik vladavine je neodrživ”. Nažalost, današnja retorika nije u skladu sa realnošću. Rusija i SAD se uzajamno optužuju za podsticanje i stvaranje pokreta za nezavisnost, a potom garantovanje svoje bezbednosti sve dok de facto nezavisnost ne bude obezbeđena. Rusija optužuje SAD da su to učinile na Kosovu i SAD uzvraća “uslugu” sa slučajem Južne Osetije i Abhazije.

Naša poenta nije da Albanci na Kosovu nemaju snažan argument, već da oni nisu ti koji su taj argument napravili ubedljivim. Pogrešno postavljen, pa čak i opasan trijumfalizam sa kojim su zapadni mediji pozdravili odluku Međunarodnog suda pravde šalje pogrešnu poruku potencijalnim secesionistima. Kosovska Deklaracija se bavi uskim međunarodnim pravilima i širokim kanalima vlasti; ne upućuje na univerzalnu savest sveta. Niko ne može da podrži taj dokument zato što ne postoji ništa što bi moglo biti podržano: nema uzroka, nema zahteva, niti jednog jedinog izazova Vladi Srbije. Ako je američka Deklaracija o nezavisnosti bila početak razvijanja međunarodne zajednice koja podržava samoopredeljenje i demokratizaciju, kosovska Deklaracija predstavlja neuspeh međunarodne zajednice da prevaziđe politiku moći, prikrivanje Realpolitike u odori međunarodnog prava. Da li je too međunarodni sistem kojem težimo?

Eric Grynaviski i Harris Mylonas su Docenti političkih nauka na univerzitetu George Washington. Tekst je originalno objavljen na blogu The Utopian, 30. novembra 2010, a takođe je dostupan na blogu Nationalities.

If you are interested in supporting the work of TransConflict, please click here.

To keep up-to-date with the work of TransConflict, please click here.

Email