U odbranu Ričarda Holbruka

Kritičari Ričarda Holbruka i Dejtonskog mirovnog sporazuma u potpunosti greše – nije Dejton ono što je etnički podelilo bosansku politiku i društvo, već su bosansko podeljeno društvo i suprostavljena politika doveli do Dejtona.

Autor Gordon N. Bardos

U skladu sa jednom od onih malih poučnih istorijskih slučajnosti, dan nakon što je Ričard Holbruk preminuo, jedan od njegovih kosovskih štićenika je u izveštaju Saveta Evrope optužen da je kao šef kriminalne grupe bio uključen u krijumčarenje drogom, trgovinu ljudima, ubistva političkih protivnika i vađenje ljudskih organa.

Neminovno je da će se čovek koji se tokom svoje višedecenijske karijere bavio sa više kriza na raznim kontinentima smatrati kontroverznim, dok će istoričari koji se bave diplomatijom tek u narednim godinama ocenjivati mnoge Holbrukove stavove i odluke, i raspravljati o njima. Ova debata je već otpočela među stručnjacima o Balkanu. Konkretno, sada je postalo moderno kriviti Holbruka za mnoge od aktuelnih problema Bosne i Hercegovine, navodno zbog toga što je sporazum koji je izradio s ciljem okončavanja građanskog rata u Bosni – Dejtonski mirovni sporazum – doveo do “etnifikacije” bosanske politike.

Međutim, po tom pitanju, Holbrukovi kritičari apsolutno nisu u pravu.

Realnost bosanske istorije je da je oduvek imala “etnifikovano” društvo i politički poredak. U Bosni otomanskog doba su se, na osnovu nečijeg etno-konfesionalnog porekla, izdavali propisi i zabrane o tome gde, kao i da li neka grupa može da izgradi bogomolju, da li će se nečije svedočenje na sudu smatrati validnim ili ne, koju boju odeće se smelo nositi, da li se smelo posedovati oružje ili jahati konja u gradu, itd. U 19. veku, u Bosni su pevačka društva, pozorišne grupe, studentske organizacije, sela, vojne formacije, gradska naselja, pa čak i komercijalne banke svi bili podeljeni duž etno-konfesionalnih linija. Izbori u Bosni, počevši od onih koji su se održavali u doba Habsburgovaca 1911. godine, do onih održanih pod komunistima tokom 1990., te onih koji se danas održavaju pod okriljem NATO-a, su oduvek u suštini bili etnički popisi. Političke funkcije i pozicije u raznim vladama Bosne i Hercegovine pod svim ovim režimima su uvek strogo sledile etničku notu. Istorijski gledano, ekonomska stratifikacija bosanskog društva po etničkim linijama bila je podjednako dramatična: 1910. godine, nekih pet decenija nakon što je Abraham Linkoln izdao Proklamaciju o emancipaciji, a car Aleksandar potpuno oslobodio kmetove, 90% zemljoposednika u Bosni sa najamnicima koji su obrađivali zemlju su bili Muslimani (zvanično poznati kao Bošnjaci), dok su 90% najamnika bili hrišćani Hrvati ili Srbi.

Za većinu ljudi, takav sistem vladavine zvuči više kao aparthejd u Južnoj Africi, američki jug pre građanskog rata ili Nemačka oko 1934/35, a ne harmonično multikulturalno društvo kao što popularni prikazi Bosne sugerišu. Štaviše, verovatno je slučaj da se samo u našoj studiji o Balkanu tvrdi kako istorija nije bitna. Svaki naučnik koji bi pokušao zagovarati kako su nasledstvo ropstva ili Džim Krou nerelevantni za razumevanje rasnih problema u SAD-u danas, ili da holokaust nije bitan za razumevanje izraelskog stava, bio bi ismejan, no u našim debatama o Balkanu, problemi regiona se obično svode na zloćudni uticaj nekoliko “etničkih preduzetnika” tokom 1980-ih i 1990-ih.

Da se “etnifikacija” bosanskog društva dogodila mnogo pre nego što se Ričard Holbruk pojavio je najočiglednije u registrima o najintimnijem odnosu među ljudima – braku. Uprkos mitu o visokom nivou međuetničkih brakova u Bosni i Hercegovini o kojima se često piše u medijima, bosanska društvena stvarnost je kroz istoriju bila sasvim suprotna. U devetnaestom veku, u Bosni su mešoviti brakovi bili potpuno nečuveni. Čak 1988. godine, 93% Bošnjaka je bilo oženjeno unutar svoje entničke grupe, dok ni Hrvati i Srbi nisu bili ništa skloniji da se žene i udaju izvan svojih etničkih grupa. U hercegovačkom gradu Mostaru, od 176 registrovanih brakova 2001. godine, nijedan nije bio između Hrvata i Bošnjaka.

Stoga je jasno da su kritičari Holbruka i Dejtonskog sporazuma potpuno pogrešno shvatili celu priču. Nije Dejtonski sporazum ono što je etnički podelilo bosanske političare i društvo; u stvarnosti, podeljena društva i politika Bosne i Hercegovine su rezultirale Dejtonom. Zahvaljujući Holbruku, u Dejtonu je ostvaren ogroman kompromis koji je svakom od naroda u Bosni i Hercegovini obezbedio njihove glavne strateške zahteve: Bošnjaci su ostvarili istorijski cilj da imaju nezavisnu i jedinstvenu Bosnu, dok su Hrvati i Srbi dobili visok stepen etničke samouprave i labave veze sa svojim matičnim državama u susedstvu. Štaviše, Holbruk niti je izmislio, niti nametnuo, formule etničke podele vlasti koje su sastavni deo Dejtona; one su u potpunosti usklađene sa vekovnom političkom kulturom i tradicijom Balkana, i potpuno su kompatibilne sa sličnim oblicima multietničke demokratije koja se praktikuje u drugim delovima sveta.

Zaista, većina problema sa kojima se BiH trenutno suočava nisu zbog Dejtona, već zbog trenutnih napora da se stvori unitarna, centralizovana država, kao i da se međunarodni akteri ubede da ukinu prava etničkih zajednica u BiH na ustavnu i institucionalnu zaštitu koju trenutno uživaju. Na primer, bosanski Hrvati su sa pravom ogorčeni zbog činjenice da je nominalno hrvatski član državnog predsedništva izabran bez glasova 90% hrvatskog biračkog tela u Bosni, te da lider bošnjačke Socijaldemokratske partije sada sprečava da Hrvat postane premijer zemlje, uprkos činjenici da je prema principu rotacije došao red na hrvatskog predstavnika da bude na ovoj poziciji. Vredi zapamtiti da kada je Slobodan Milošević pokušao isto u maju 1991., time je zakucan jedan od poslednjih eksera u kovčeg Jugoslavije. Kao što je sam Holbruk primetio u jednom trenutku, “Bosna je savezna država. Treba da bude organizovana kao federalna država. Ne možete imati unitarnu vladu, jer bi zemlja ponovo zapala u sukob. I to je razlog zbog kojeg je Dejtonski sporazum verovatno najuspešniji mirovni sporazum u svetu u novije vreme, jer je priznao realnost.”

U njegovu odbranu, Holbruk se verovatno sa pravom hvalio o Dejtonu kao najuspešnijem mirovnom sporazumu poslednje generacije. Njime je završen rat koji trajao 43 meseca i otvoren put za ono što je verovatno najuspešniji program povratka izbeglica u istoriji – a da pri tome nijedan američki život nije izgubljen u neprijateljskoj vatri. Da su samo diplomate koje su nadgledale rat u Iraku uspeli ostvariti tako nešto.

Bez obzira kako će istoričari naposletku posmatrati Holbrukovu ulogu u mnogim događajima i krizama u koje je bio uključen, jedna stvar bi trebala biti jasna – napor koji je uložio u pregovore o Dejtonskom mirovnom sporazumu u jesen i zimu 1995. godine, najbolje je razdoblje njegove karijere. Samo čovek sa odlučnošću i energijom Ričarda Holbruka mogao je da izvede neverovatno težak diplomatski podvig zauzdavanja suprotstavljenih interesa Vašingtona, Brisela, Moskve, Zagreba, Beograda i bosanskih Hrvata, Muslimana i Srba kako bi se konačno stavila tačka na najtragičniji sukob u Evropi u poslednjih pedeset godina. Za to mu trebamo dati priznanje koje mu i pripada.

Gordon N. Bardos je pomoćnik Direktora Instituta Harriman na Univerzitetu Columbia

If you are interested in supporting the work of TransConflict, please click here.

To keep up-to-date with the work of TransConflict, please click here.