Bezbednosna orijentacija Srbije

U petak, 27. maja, u organizaciji fonda TransConflict Serbia, održan je Okrugli sto povodom objavljivanja Zbornika tekstova pod nazivom „Nova Srbija, novi NATO – vizija budućnosti za 21. vek“. Tom prilikom je okupljen značajan broj istaknutih gostiju, predstavnika akademske zajednice, nevladinog sektora i istraživačkih institucija.

Ako želite da preuzmete Zbornik “Nova Srbija, novi NATO – Vizija budućnosti za 21. vek” u elektronskoj verziji, kliknite ovde.

G-đica Mirjana Kosić, Izvršni direktor fonda TransConflict Serbia, pozdravila je prisutne na Okruglom stolu i istakla da je Zbornik nastao kao rezultat istoimene konferencije održane početkom decembra 2010. godine.

„Šest meseci nakon konferencije, mnogo toga se dogodilo na svetskoj sceni što je na izvestan način testiralo neke od odredbi Koncepta, kao i spremnost Alijanse da odgovori na nove krize i izvore bezbednosnih pretnji. Dok je libijska kriza trenutno veliki test za jedinstvo Alijanse, posebno u pogledu njene buduće svrhe i uloge u globalnoj bezbednosnoj areni, kao i njene političke ekspeditivnosti i moći, nadamo se da će ovaj zbornik tekstova svojim čitaocima obezbediti uvid u specifičnosti savremene bezbednosne arhitekture.“

Okrugli sto su otvorili autori tekstova sabranih u Zborniku, g-din Milan Karagaća, g-din Mihajlo Basara, g-đa Jasminka Simić i g-din Predrag Simić, koji su se u svojim izlaganjima osvrnuli na teme i sadržaj svojih tekstova, dotičući se pitanja kao što su potreba za definisanjem najefikasnijeg i najodrživijeg bezbednosnog koncepta Srbije, te ponovnim razmatranjem principa neutralnosti, ali i temom Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU, i stvaranje bezbednosne zajednice na Balkanu.

G-din Milan Karagaća, član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, je ukazao na potrebu za promenom u samom načinu na koji se o NATO-u razgovara u Srbiji, koji je još uvek a priori pozitivan ili negativan. G-din Karagaća je naglasio da „njegov stav nije afirmativan u smislu da bezrezervno treba da uđemo u NATO“, već da je potrebno kritički analizirati sve aspekte i zauzeti pragmatičan stav u pogledu definisanja nacionalne bezbednosne strategije i opredeljenja. G-din Karagaća je podsetio da su „međunarodni odnosi u današnje vreme mnogo dinamičniji nego pre, te da ni NATO danas nije ono što je bio nekada.“ U tom kontekstu je neophodno definisati državne interese i strateške prioritete, te „postati deo sistema kolektivne bezbednosti, bez obzira o kojem sistemu je reč“.

Osvrnuvši se na odnos Srbije i NATO-a, g-din Mihajlo Basara, pukovnik u penziji, smatra da je potrebno uzeti u obzir negativnu evoluciju odnosa Srbije prema NATO-u, ali i obrnuti tok. „Ta negativna evolucija postoji i na strani naših suseda, jer i dalje ulazimo u izvesnu vrstu sukobljavanja zato što naši analitičari ne uočavaju negativne znake koji dolaze iz Sarajeva, Zagreba ili Ljubljane, već samo one iz Beograda.“, naveo je g-din Basara. Stoga je potrebno da se „uhvatimo za pozitivne strane multikulturalizma i globalizacije. Izlaz iz ove situacije je ne da referendumom ukinemo neutralnost, već da se sistemom vrednosti približimo putu jedinstvene bezbednosti; međutim, kako stvari trenutno stoje, to će biti teško.“

G-đa Jasminka Simić, urednica-novinarka RTS, se osvrnulu na dimenziju Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU, kao i odnos komplementarnosti između NATO-a i EU koji je uspostavljen sporazumom iz 2002. godine. „To je bio prelomni trenutak koji je na međunarodnu scenu izbacio EU kao jednu vojnobezbednosnu silu, koja sada ima 14 misija održavanja mira u svetu.“ Što se tiče mesta Srbije u bezbednosno-političkoj konstelaciji, „s obzirom na sukcesivno smenjivanje misija NATO-a i EU, teško je govoriti samo o učešću Srbije u misijama EU, a da ne dođe do preplitanja sa misijama NATO-a“. Upravo stoga je potrebno obuhvatnije pružanje informacija i edukacija stanovništva i dela političke elite, kako bi se evroatlanski proces sagledao sa svih aspekata i pronašao pravac kojim bi Srbija mogla da krene. G-đa Simić je naglasila da „Srbija treba da ima širi evroatlanski pogled i da učestvuje u svim važnim evroatlanskim projektima.“

G-din Predrag Simić, profesor na Fakultetu političkih nauka, smatra da je kao posledica građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji značajno promenjena arhitektura Balkana od perioda nakon I svetskog rata, kada je na Balkanu bilo 6 zemalja. Usled takozvanog procesa ‘balkanizacije’, danas je gotovo nemoguće reći koliko država se tačno nalazi na Balkanu – 10, 11, 12, ili više? Da bi se taj proces pokušao zaustaviti, nakon samita o proširivanju u Zagrebu, 2000. godine, odnosno samita u Solunu, 2003. godine, usvojena je politika regionalnog pristupa EU. G-din Simić je kao značajnu u tom kontekstu istakao teoriju bezbednosnih zajednica, Karla Dojča, na osnovu koje se „grupe zemalja okupljaju u bezbednosne zajednice, s ciljem isključivanja primene sile u međusobnim odnosima“. G-din Simić je zaključio da je upitno koliko bi sukoba bilo između Grčke i Turske da obe nisu od 1952. godine članice NATO-a, naglasivši da „politika uslovljavanja i sistem regionalnih organizacija predstavlja način pristupanja EU i NATO-u, usled velikog broja malih država opterećenih mržnjom i nepoverenjem.“ G-din Simić je na retoričko pitanje o postojanju alternativa izrazio sumnje, i naglasio je da „postoji momenat koji nije na vreme primećen ni u EU ni u NATO-u, a to je da evroatlantska orijentacija balkanskih zemalja predstavlja i način zaštite od suseda.“

G-din Marko Savković, Saradnik istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku, se u svom izlaganju fokusirao na Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku EU kao neiskorišćenu alatku spoljne politike Srbije, naglasivši da se „u poslednjih godinu dana, jako malo toga promenilo u našoj politici, a jako mnogo u svetskoj politici.“ Nastojeći da obrazloži trenutnu situaciju po pitanju učešća srpskih snaga u međunarnodnim operacijama, g-din Savković je naglasio da novi zakon koji je usvojen krajem 2009. godine daje okvir za takvo učešće, međutim „ono je i novčano i ljudski izuzetno skromno. Taj broj nikada ne prelazi više od 10 ljudi u jednoj operaciji, tako da ne stoji tvrdnja da je učešće u međunarodnim operacijama naš adut u spoljnoj politici.“ Iako postoji volja da se to angažovanje poveća, prvenstveno u misijama UN, a manje u misijama EU, g-din Savković smatra da je „problem u tome što ne postoji sistematsko vrednovanje ljudi, učešće u misijama ne garantuje napredovanje u službi, dok je jedini podstrek finansijska kompenzacija koju dobijaju uz redovnu platu.“

Diskusiju je nastavila g-đica Jelena Petrović, doktorant na King’s College, London, konstatacijom da u javnom diskursu u Srbiji ne postoji dovoljno informacija o tome šta NATO zaista podrazumeva i šta kao organizacija nudi, već je naprotiv taj diskurs sveden na geostrateška i vojna razmatranja. G-đica Petrović je poseban akcenat stavila na civilni elemenat u funkionisanju NATO-a, naročito u upravljanju krizama, objasnivši da je koncept upravljanja krizama uveden ’90-ih godina kao oruđe prevencije kroz politički pritisak. „Novina u novom strateškom konceptu NATO-a jeste što je upravljanje krizama sada dobilo na važnosti i izjednačeno je sa odbrambenom funkcijom i kolektivnom bezbednošću.“ Koncept krize je takođe proširen, te uključuje i krize proistekle iz ne-vojnih i socioekonomskih pretnji, što znači da je potreba za formiranjem civilnih kapaciteta za odgovor na takve krize još veća. G-đica Petrović je zaključila da je to zanimljiv sled, jer „NATO do sada nije imao uspeha u suočavanju i detektovanju kriza, npr. sajber-krize u Estoniji, kao ni trenutne krize na Bliskom Istoku… Stoga, postavlja se pitanje da li NATO smatra da može biti uspešniji u toj ulozi od UN i EU? Da li želi da bude posrednik ili je reč naprosto o padu važnosti funkcije odbrane i načinu za obezbeđivanje opstanka?“ Naprotiv, „NATO nije bio nesvestan sopstvenih grešaka i loših iskustava“, tako da novi Strateški koncept sada sadrži 2 mehanizma – prvi je sveobuhvatni pristup kroz koordinaciju državnih institucija u reagovanju na složene situacije (Samitu u Rigi, 2006), a drugi je mehanizam je globalna povezanost koja predviđa izlazak iz okvira saradnje uobičajene za politiku Saveza, gde se po prvi put uvodi civilni element, saradnja sa NVO i koordinacija pristupa u rešavanju kriza. Jedan od instrumenata je civil emergency planning (CEP), koji danas služi za koordinaciju i obezbeđivanje pravovremene upotrebe civilnih resursa. To bi moglo biti od velikog značaja za Srbiju u slučajevima kriza, gde bi NATO mogao da pruži pomoć, ali još veći potencijal za saradnju jeste razmena iskustava koja bi bila uzajamno korisna. Srbija bi mogla da uči iz dobrih i loših iskustava NATO-a, dok bi istovremeno mogla da prenese sopstvena iskustva o konfrontaciji sa NATO-om, itd. G-đica Petrović smatra da bi to „dovelo i do snaženja nezavisnosti Srbije u odnosu na druge aktere, jer bi unapređenjem sopstvenih kapaciteta Srbija smanjila zavisnost od pomoći sa strane, o čemu se u javnosti ne priča dovoljno“.

G-đa Jelena Milić, izvršna direktorka Centra za evroatlantske studije (CEAS) je najpre pozdravila potpisivanje bezbednosnog sporazuma sa EU, kao jednu od najboljih vesti u poslednje vreme, kao i odlučnost vlasti da izruče haškog osuđenika, generala Ratka Mladića.  Osvrćući se na izlaganje prethodnika, primetila je da „trend isticanja saradnje u sferi bezbednosti sa EU nije alternativa NATO-u, što je određeno politikom prema Kosovu kao i manipulisanjem javnog mnjenja. Misije EU nisu samo mirovne misije, malo se zna o institucionalnoj saradnji između EU i NATO, dok politika prema Kosovu dovodi do toga da Srbije neka strateška dokumenta ne shvata ozbiljno.“ G-đa Milić je podsetila da je svega mesec dana pre Lisabonskog Sporazuma usvojena strategija o nacionalnoj bezbednosti u kojoj nema ni reči o neutralnosti; hijerarhija bezbednosnih pretnji je izuzetno čudno postavljena, a kao glavna pretnja se smatra otcepljenje Kosova. S druge strane, Ambasador Ruske Federacije, Konuzin, je izjavio da bi srpski zvaničnici trebali da se odrede prema Medvedevljevom predlogu nove bezbednosne arhitekture, jer Rusija iz sopstvenih razloga otežava približavanje Srbije ka NATO-u, i time ucenjuje Srbiju. G-đa Milić je završila izlaganje pitanjem da li je neutralnost zaista izvodljiva alternativa?

G-din Aleksandar Mitić, Direktor Centra za strateške alternative, je nastavio diskusiju konstatacijom da su „pitanja EU, NATO-a i Kosova povezani“, i da je u pitanju interes velikih sila. „EU želi da stavi Balkan pod svoj ekonomski, SAD pod vojni, a Rusija pod nebeski kišobran“. Rusija igra na kartu jačanja Srbije i srpskog nacionalnog korpusa, dok EU i SAD čine suprotno. G-din Mitić je istakao tri uporedna procesa u tom smislu. „Prvi je da je za konačnu pobedu NATO-a potrebno da Srbija pristupi EU kroz politiku uslovljavanja. Drugi proces je puzajuće priznanje nezavisnog Kosova, a treći je legitimizacija bombardovanja kroz pristup NATO-a“. G-din Mitić je konstatovao da je „spoljna politika Srbije, zasnovana na 4 stuba, neodrživa ukoliko Srbija ne postane članica EU, a kao dimna zavesa se koristi pitanje podele Kosova. Istovremeno, vlada u predizbornoj godini ne želi da otvoreno kaže da stremi ka članstvu u NATO-u, već da isto ostvari samo na osnovu sopstvene odluke, bez konsultacija sa skupštinom i građanima.“ Stoga je potrebno afirmisati neutralnost, organizovati referendum i omogućiti status posmatrača u Organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti.

G-din Predrag Nikolić, Predsednik Centra za stratešku saradnju, je izrazio nezadovoljstvo zbog bezbednosnog sporazuma sa EU, koji nije alternativa NATO-u, već je samo put kojim bi se Srbija uvela u NATO. Govoreći o novom Strateškom konceptu NATO-a, g-din Nikolić je rekao da je „novi strateški dokument Alijanse sačinjen od lepih reči, dok istovremeno krije suštinsku prazninu i nepostojanje bilo kakvog koncepta.“ Takođe, g-din Nikolić je ocenio da je novi evropski sistem raketne odbrane tek imaginacija, jer se Evropa oslanja na američku taktičku raketna odbranu. Osoblje NATO-a je reducirano sa 13.000 na 9.000, dok je NATO politički već izgubio ratove u Avganistanu i Iraku, čime je „meka moć“ SAD-a narušena. Istovremeno, Rusija je najavila postavljanje raketne odbrane u Kalinjingradu, koja bi bila usmerena ka Evropi. „Evropa je, dakle, nebranjeni kontinent“, i mora da nađe novi bezbednosni okvir. G-din Nikolić je konstatovao da „bez Rusije, u Evropi ne postoji sistem bezbednosti, i samo sistem koji uključuje i Rusiju može zadovoljiti Evropu. Ako Rusija uđe u NATO, i Srbija treba isto učiniti; međutim, to je za sada nemoguće.“

Na samom kraju, g-đica Petrović je naglasila da je današnja debata dobar primer ostrašćenosti i jednostranosti, u kojoj se NATO se tretira ili kao zločinac ili kao dobročinitelj. Ono što je potrebno je pre svega sprovesti interesnu analizu, koja bi poslužila i za informisanje građana o datim rezultatima, nakon čega može uslediti referendum – a nikako sada kada su još uvek prisutni mnogi mitovi, jedan od kojih je navodni sukob između NATO-a i Rusije.

Ako želite da preuzmete Zbornik “Nova Srbija, novi NATO – Vizija budućnosti za 21. vek” u elektronskoj verziji, kliknite ovde.

Email