Zašto kosovski Srbi treba da sarađuju i participiraju zajedno

Dok se stavovi u okviru zajednice kosovskih Srba mogu razlikovati, s druge strane jedini način da poboljšatju svoj uticaj u postojećim institucijama, je kroz rad  na zajedničkom programu, kroz pregovore sa kosovskim Albancima i drugim grupama. Put kojim treba ići kako bi se obezbedili opstanak i prosperitet kosovskih Srba je sledeći: potrebno je zajedničkim snagama i participacijom u okviru institucija na svim nivoima (od centralnih do lokalnih) pronaći praktična rešenja za prakične probleme.

Gerard M. Gallucci

Nedavno sam bio pozvan da govorim na konferenciji pod nazivom „Moć zajedničkog glasa“- Srpski forum za dijalog, koja je održana u Gračanici. Konferencija je sponzorisana od strane EU isključivo za Srbe sa severa i juga Kosova, kako bi se počelo raditi na pitanju Kosova. Tekst koji sledi, izveden je iz beleški sa moje prezentacije.

Za mene, kao stranca, čini se neuobičajeno to što sam pozvan da govorim o želji kosovskih Srba da rade zajedno. Ovu odluku bi trebalo da donesu Srbi sa Kosova, i nije teško razumeti koliko je korisna njihova saradnja: raditi na ostvarivanju zajedničkih interesa i nije neka nauka. Ovo posebno važi kada je u pitanju Kosovo.

Kosovo je isuviše malo da bi moglo samostalno funkcionisati. Ono nema drugih resursa do uglja, zemlje i ljudi koji ga nastanjuju. Kosovo sve dublje tone u korupciju, izlazeći iz svoje jugoslovenske prošlosti, komunizma, Miloševićeve ere, konflikata i lošeg međunarodnog upravljanja ( pre svega od strane EU i to u oblasti ekonomije). Zbog svega ovoga Kosovo može vrlo lako postati propala država. Ovo bi bilo loše za sve, a posebno za kosovske Srbe.

Međutim, Srbi mogu predstavljati glavnu kariku za uspeh Kosova. Ono što oni žele jesu demokratija, vladavina prava, transparentnost, ekonomski napredak, a to bi trebalo  da žele svi oni koji žive na Kosovu. Radeći zajedno i sa drugima, na ostvarivanju ovih ciljeva, a u okviru datih parametara i raspoloživih mehanizama, kosovski Srbi mogu doprineti očuvanju svoje zajednica, kulture i istorije. Niko drugi to neće učiniti.

Dok se stavovi u okviru zajednice kosovskih Srba mogu razlikovati, s druge strane jedini način da poboljšatju svoj uticaj u postojećim institucijama, je kroz rad  na zajedničkom programu, kroz pregovore sa kosovskim Albancima i drugim grupama. Put kojim treba ići kako bi se obezbedili opstanak i prosperitet kosovskih Srba je sledeći: potrebno je zajedničkim snagama i participacijom u okviru institucija na svim nivoima (od centralnih do lokalnih) pronaći praktična rešenja za prakične probleme. Ovo će takođe pomoći Srbiji da nastavi napred na svom putu ka EU. Prošlost je iza, i Evropska Unija mora sigurno biti budućnost za sve vas na Balkanu.

Moram da kažem i nekoliko reči o Ahtisarijevom planu, o kojem sam stanovništvu sa severa Kosova počeo da govorim još od 2007. godine. Strahujem da ovaj plan većina nije ni pročitala. Međutim, taj plan sadrži odredbe koje su relevantne za Srbe koji žive na Kosovu. Naime, njime se osiguravaju prava zajednice, predviđa se učešće u vladi, pravo na lokalnu samoupravu i obezbeđuje veza između opština (sa većinskim srpskim stanovništvom) i Beograda. Aneks III ovog plana odnosi se na opštinske nadležnosti, uključujući i prošireni delokrug nadležnosti za severnu Mitrovicu (uključujući Univerzitet), Gračanicu i Štrpce (kao što je nadležnost u oblasti sekundarne zdravstvene zaštite). Član 9. istog aneksa omogućava međuopštinsku saradnju u vidu partnerstava i udruženja opština kosovskih Srba, sa telom koje bi bilo zaduženo za donošenje odluka. Određeni delovi Ahtisarijevog plana uključeni su u Ustav Kosova, ali sve ukupno ostaje kao osnova za strukturiranje učešća u kosovskim institucijama. Ukoliko vam neko ukazuje na to da je Ahtisarijev plan irelevantan, recite mu da ga pročita. Ako vam neko kaže da ovaj plan više nije na snazi, slobodno potražite podršku međunarodne zajednice. Oni još uvek moraju raditi na tome da Kosovo krene pravim putem, i konačno moraju da shvate da se održivo rešenje ne može postići upotrebom sile.

Gerard M. Gallucci je penzionisani diplomat i bivši predstavnik mirovnih snag Ujedinjenih nacija. U službi Sjedinjenih država je radio na rešenju sukoba u Angoli, južnoj Africi i Sudanu, a jedno vreme je bio Direktor Odeljenja za Inter-američke odnose Veća za nacionalnu bezbednost. Od jula 2005. do oktobra 2008. godine je služio ka Regionalni predstavnik UN u Mitrovici, Kosovo, a od novembra 2008. do juna 2010. godine, kao Načelnik štaba Misije UN-a u istočnom Timoru. G-din Gallucci ima doktorat iz oblasti političkih nauka, predavao je na Univerzitetima Pitsburg, Arkanzas, George Washington Univerzitetu, kao i Univerzitetu Drake, a trenutno radi kao nezavisan konsultant. 

Tekst je prevela Dajana Marinković, volonterka organizacije TransConflict Serbia.

Interested in writing for TransConflict? Contact us now by clicking here!