Kosovo – kako bi mogao da izgleda 'Ahtisari plus'?

‘Ahtisari Plus’ pristup, koji bi ponudio oblik specijalne autonomije za sever, mogao bi biti osnova za kompromis između Beograda i Prištine – kompromis koji bi takođe mogao dobiti dovoljno podrške od strane kosovskih Srba sa severa kako bi bio održiv.

Autor Džerard Galuči

Više puta sam – ovde kao i na drugim mestima – pisao o mogućem političkom rešenju za sever Kosova koje sam nazvao “Ahtisari plus”. Time sam nastojao da uputim na oblik specijalne autonomije za sever koja bi bila manja od autonomije srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini, ali veća od autonomije koja je iscrtana u originalnom Ahtisarijevom planu. To rešenje bi značilo očuvanje statusa quo na terenu na severu Kosova – sa lokalnom samoupravom koja bi fukcionisala uz podršku Srbije i bez mešanja Prištine – istovremeno povezujući sever sa celokupnim pravnim i političkim okvirom Kosova. Takav aranžman bi ponudio ishod koji bi zamenio potpunu podelu ili nastavak sadašnjeg zamrznutog konflikta.

U prošlosti sam predlagao na koji način bi Ahtisarijev plan mogao da se “popravi” kako bi bio prihvatljiviji za kosovske Srbe na severu. To “popravljanje” bi se u suštini sastojalo od zamene predstavnika međunarodnih institucija na onim mestima u Planu koja bi zahtevala od Srba da prihvate značajan kontrolni uticaj centralnih institucija u Prištini u osetljivim oblastima kao što su sudstvo i policija, pregled opštinskih odluka i finansijske podrške od strane Srbije. Želeo bih da predložim šta bi moglo da se uradi sa Planom kako bi bio prihvatljiv za Srbe sa severa, ali i koji bi zadovoljio zahteve da sever ostane delom Kosova – odnosno, Ahtisari plus plan. Time bi se ostavilo po strani pitanje statusa Kosova i pitanja koja su direktno povezana sa statusom, kao što je, npr. carina, a koja jesu ili nisu rešena. Njime bi se takođe smanjila uloga međunarodne zajednice.

Kao prvo, vredno je ponoviti da Ahtisarijev plan već pruža čvrstu osnovu za manjinska i kulturna prava i učešće u vlasti, decentralizovanu lokalnu samoupravu i veze između većinski srpskih opština i Beograda. On takođe pruža posebna ovlašćenja u pogledu sekundarne zdravstvene zaštite i višeg obrazovanja za Severnu Mitrovicu. “Plus” pristup bi dalje dogradio na ovaj plan uklanjanjem mogućnosti centralnim vlastima da utiču na lokalne samouprave, na veze i finansiranje od strane Beograda. Međutim, taj pristup bi zadržao zahteve da opštine sa srpskom većinom nominalno funkcionišu kao kosovske opštine – uključujući i održavanje izbora unutar zajedničkog okvira širom Kosova – kao i za učešće u Narodnoj skupštini, kao što je propisano Članom tri Aneksa I Plana (koji obezbeđuje najmanje 20 mesta rezervisanih za “manjine” od ukupnih 120 mesta).

Lokalna autonomija bi bila prilično celovita. Barem na severu bi imala sopstvenu jedinicu Kosovske policije koja bi nosila zajedničku uniformu i bila povezana sa administrativnim sistemom Kosovske policije. Zakon koji bi se primenjivao bi predstavaljao ili uredbe UNMIK-a ili srpski zakon. Lokalnim sudovima bi se upravljalo kao da su deo pravosudnog sistema Srbije, dok bi se neusaglašenosti u sprovođenju zakona ili slučajevi prelaska reke Ibar rešavali na posebnom apelacionom sudu Kosova sačinjenom od jednakog broja sudija izabranih od svake od strana pod upravom međunarodnog predstavnika koji bi bio prihvatljiv za obe strane. Katastar i dokumenti za identifikaciju bi bili u skladu sa onim što je dogovoreno tokom dijaloga. Kao specifično odstupanje od Ahtisarijevog plana, većinski srpske opštine bi bile dužne da centralnim vlastima prijave sve izvore finansiranja dobijene izvan Kosova, ali bi mogle da sredstva prime direktno na bankovne račune koji mogu, ali ne moraju, da budu overeni od strane Centralne banke Kosova (ovo je regulisano Članom 11 Aneksa Tri Plana).

Opštine bi redovno podnosile izveštaje Prištini o svojim budžetima i odlukama. Međutim, Priština ne bi imala nikakva ovlašćenja da pregleda, postavlja standarde, suspenduje ili poništava odluke ili akcije čisto lokalnog karaktera, kao što je definisano Ahtisarijevim planom. Inače, opštine bi delovale kao opštine Kosova, uključujući i primanja sredstava utvrđenih Planom. Funkcionisanje opština bi bilo predmetom održavanja evropskih standarda i nezavisne revizije, dok bi obrazovanje u administrativnom smislu funkcionisalo kao deo srpskog sistema.

Kao što je navedeno, lokalni izbori bi bili sinhronizovani sa izborima koji se održavaju širom Kosova (iako bi na lokalnom nivou bili organizovani od strane samih opština). Pojedini kosovski Srbi koji služe u centralnoj vladi bi se odrekli svih primanja iz Beograda. Nikakvi drugi izbori se ne bi održavali na Kosovu, premda – u zavisnosti od sporazuma o statusu koji dozvoljava dvojno državljanstvo – mogla bi postojati mogućnost za glasanje na drugim mestima. Kosovski Srbi koji su članovi Narodne skupštine bi takođe mogli da zauzmu mesta u vladi, što znači da bi zaista mogli i da postanu veoma traženi koalicioni partneri.

Ovo je tek kratak pregled kako bi „Ahtisari plus“ pristup mogao da izgleda. Njime se izostavljaju ne samo elementi konačnog statusa, već i rešavanje ekonomskih i imovinskih pitanja koja bi bila od ključnog značaja za ostvarivanje potpunog dogovora. Međutim, ovaj pristup bi ponudio osnovu za postizanje kompromisa između Beograda i Prištine koji bi mogao da dobije dovoljnu podršku kosovskih Srba sa severa kako bi bio održiv. Srbi na severu generalno odbacuju nezavisnost Kosova i većina bi se radije odlučila za podelu i ostanak u Srbiji, te su i dalje veoma nepoverljivi prema Prištini i Albancima.

Kao što sam ranije istakao, međunarodni sponzori Prištine drže karte u svojim rukama. Oni će možda morati da odluče koji ishod im odgovara – autonomija severa u okviru Kosova ili podela. Čini se da su alternative ograničene na nastavak zamrznutog konflikta ili obnavljanje nasilja. Politika pritiskanja Srbije da preda sever Kosova mogla bi da bude nedovoljna.

Džerard M. Galuči je bivši američki diplomata i predstavnik mirovnih snaga UN-a. Delovao je kao deo američkih napora u rešavanju sukoba u Angoli, Južnoj Africi i Sudanu, te kao direktor Inter-američkih poslova Nacionalnog saveta za bezbednost. Trenutno je vanredni profesor Univerziteta u Pitsburgu. G-din Galuči je takođe član Savetodavnog odbora fonda TransConflict. Služio je kao Regionalni predstavnik UN-a u Mitrovici, na Kosovu, od jula 2005. do oktobra 2008. Viđenja iskazana u ovom tekstu su u potpunosti lična i ne predstavljaju stav bilo koje organizacije.

Ukoliko želite da pročitate ostale tekstove g-dina Galučija, molimo Vas da pogledate ovde.

Ukoliko želite da redovno pratite aktivnosti fonda TransConflict, molimo Vas da pogledate ovde. Ako ste zainteresovani da podržite naš rad, pogledajte ovde.